Краљевина Србија

Краљевина Србија обухвата историјски период од 1882. до 1918. године, док се у ширим оквирима под називом Нововековна српска држава сматра период од 1804. године


У овом периоду су се око власти надметале и смењивале две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић - Карађорђе, вођа Првог српског устанка и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредости. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине, 1882. године.


Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине и књажевом поркламацијом 7. марта 1882. године, док је укинута 1. децембра 1918. године када се ујединила са Државом Словенаца, Хрвата и Срба створивши Краљевину Срба, Хрвата и Словенa

Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њој живели.


Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Османског царства, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године


После убиства кнеза Михаила 1868. владало је намесништво до 1872. године, а 1869. године донет је Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију. Мали грб не постоји. Кнез Милан преузеће престо 1872. године. Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Османског царства (Српско-турски ратови (1876—1878)) и добијањем независности Србије 1878. године после Берлинског конгреса.



У Србији се уводе прве политичке странке 1881. године: Радикална, Либерална и Напредњачка!
Народна радикална странка прва је настала јануара 1881. Њени циљеви су народно благостање и слобода, независна држава и ослонац на Русију. Одлучно је против апсолутизма краља Милана. Вођа Радикала је Никола Пашић, а изборна база им је село.
Либерална странка се залаже за грађанске слободе и парламентаризам. Вођа Либерала је Јован Ристић, а подршку имају у крупној буржоазији и богатим сељацима.
Напредњачка странка подржава краља Милана а ослонац налази у богатијем слоју државних чиновника. Вођа странке је Милутин Гарашанин.






Кнежевина Србија је 6. марта 1882. године уздигнута на ранг краљевине. Први нововековни краљ Србије, краљ Милан, на спољашњем плану је водио аустрофилску политику која је у земљи изазивала незадовољство, поготово после окупације Босне и Херцеговине 1878. године. С друге стране, ослањање на Аустроугарску омогућило је да Србија буде боље заступљена на Берлинском конгресу, после разочаравајућег Санстефанског мира за који се залагала Русија






Период од 1893. године почиње и завршава се превратом. Краљ Александар проглашава се пунолетним и преузима власт државним ударом 1. априла 1893. године. Период његове власти обележен је на спољном плану извесним враћањем ка русофилској политици, али без неких значајних спољнополитичких догађаја. На унутрашњем плану краљ Александар тежи личном режиму, што посебно тешко пада круговима навиклим на политичке слободе Устава 1888. године. Падови влада су релативно чести, као и политичке погодбе, договори и интриге. Велики пад популарности у народу краљу доноси венчање са дворском дамом Драгом Машин, као и изгледи на брак без деце.


Краљ доноси 1901. године нови Устав (Априлски/Октроисани устав) који поред ублажавања личног режима не доноси суштински повратак демократији и парламентаризму. Ситуација у земљи даље се радикализује, а то обележавају велике демонстрације, јачање цензуре, али и превирања у војсци.


Ситуација ће кулминирати 29. маја 1903. године када ће у планираној официрској завери бити извршен атентат на краља и краљицу. Атентат ће изазвати велико запрепашћење у Европи. Читав догађај је познат као Мајски преврат.


На престо долази Петар I Карађорђевић, а бива враћен на снагу стари устав из 1888. године, уз измене које ће даље учврстити демократски парламентаризам у Србији



Државни удар 1903, који је довео на трон Карађорђевог унука, краља Петра I Карађорђевића, отворио је пут парламентарној демократији у Србији. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело "О слободи" Џона Стјуарта Мила на српски језик и дао својој земљи демократски устав, који је Србију увео у период парламентаризма и политичких слобода, а који је прекинут новим ослободилачким ратовима.


Период од 1903. до 1914. године обично се сматра златним периодом српског парламентаризма и уопште политичког, привредног и културног живота. Неспорна је извесна друштвена стабилност тог периода (мада не и политичка), као и значајан развој државе у различитим правцима (војска, одређене привредене гране).


Истиче се такође да је у политичком животу такође био присутан и утицај Црне руке, која ће тежити да спроводи сопствену политику преко државних органа. Тежња ове организације ка уједињењу Срба у једну државу допринеће атентату на Франца Фердинанда, а склоност ка уценама врха државне власти биће узрок анимозитета регента Александра I Карађорђевића и Драгутина Димитријевића Аписа, што ће кулминирати Солунским процесом.


илно родољубље подстакнуто успешним ратом од 1878. године и очајничким вапајем српског становништва из старе Србије (Македоније) и са Косова које је и даље трпело зулуме ага и бегова утицало је да велики број младића, интелектуалаца, официра и државних чиновника одушевљено учествује од 1903. године, у родољубивој и јуначкој акцији Српских четника у Македонији и на Косову и Метохији која је као просветна и ослободилачка, интензивно трајала од 1903. до 1912. Многи подстакнути жељом да ослободе српски историјски и културни простор, који се 500 година налазио под влашћу Османског царства, прелазе границу и као припадници српских чета ослобађају и штите српски народ од турског зулума и све израженије бугаризације коју од Берлинског конгреса спроводи Бугарска егзархијска црква и Македонско-Едренски комитет, односно ВМРО.



Царински рат (свињски рат) је трговински сукоб између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије. Наступио је 12. јануара 1906, после прекида преговора, који су вођени у Бечу, ради закључења трговинског уговора. Прекид преговора изазвала је изненадна објава уговора о царинском савезу између Србије и Бугарске, који је био доведен на снагу 21. јула 1905.


Између 1906. и 1909. годишња вредност извоза је премашила биланс у претходној години за око 29 милиона динара. Аустрогуарска која је пре избијања царинског рата покривала готово 88% свог укупног увоза, обављала је сада само још 30% српске спољне трговине, чиме је повлашћен положај уступила другим државама. Трговински уговор од 1910. није више могао вратити Србију у економску зависност, она се после Царинског рата нашла на широком простору, и нове везе показале су се чврсте.



Анексиона криза (1908-1909) је криза која је настала анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, извршене прогласом цара Франца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод послужила јој је Младотурска револуција и преврати у Цариграду.


Дана 4. октобра 1908. је Бугарска прогласила независност, а већ сљедећег дана, 5. октобра Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. У овај догађај су, посредно или непосредно, биле укључене Руска Империја, Османско царство,Француска, Велика Британија, Италија, Краљевина Србија, Књажевина Црна Гора и Немачко царство. Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине, Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто вријеме, и у споразуму са њом, Бугарска прогласила своју независност.


Био је то увод у судбоносне догађаје 1914. године.

Боже Правде

„Боже правде“ је званична химна Републике Србије, дефинисана чланом 7 Устава. „Боже правде“ је такође била химна Кнежевине Србије и Краљевине Србије до 1918. године, када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Предложена верзија текста као химне одређена је законом 11. маја 2009.Изворна песма настала је 1872. године, када је Јован Ђорђевић написао речи на музику Даворина Јенка, а представљала је завршницу позоришне представе „Маркова сабља“, осмишљене поводом пунолетства Милана Обреновића. Огромна популарност речи и мелодије допринеле су да ова песма постане званична српска државна химна.


Инструментална основа химне је композиција Јозефа Хајдна под називом Боже чувај цара Фрању.


Неки стихови химне непрестано су се мењали са променом државног уређења и владара. За време власти Милана Обреновића, певало се кнез Милана Боже спаси, да би и то било промењено успостављањем Милана за краља. Накнадно је исти стих морао бити препеван за време владавине краља Петра I и краља Александра I.За време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије), „Боже правде“ је представљала део тадашње државне химне.


То је била и химна Републике Српске, од 1992. до 2007, када је Уставни суд Босне и Херцеговине одлучио да је њена употреба неуставна. Такође је била коришћена као химна Републике Српске Крајине


Изворне речи претрпеле су извесне измене при одређивању званичног текста химне Србије. На три места, српског краља замењено је са српске земље, а стих српског краља Боже храни замењен је са Боже спаси, Боже брани. На извесним приликама, последња два стиха певају се као "Србију нам Боже брани, моли ти се сав наш род!" [


Деведесетих година, „Востани Сербије“ и „На Дрину“ су такође предлагани за државну химну. Међутим, „Боже правде“ добила је већину на референдуму одржаном 1992. године, иако ни тада није званично усвојена.

          

Химна Републике Србије 

Боже правде, ти што спасе

од пропасти досад нас,

чуј и одсад наше гласе

и од сад нам буди спас.

Моћном руком води, брани

будућности српске брод,

Боже спаси, Боже храни,

српске земље, српски род!1

Сложи српску браћу драгу

на свак дичан славан рад,

слога биће пораз врагу

а најјачи српству град.

Нек на српској блиста грани

братске слоге златан плод,

Боже спаси, Боже храни

српске земље, српски род!1

Нек на српско ведро чело

твог не падне гнева гром

Благослови Србу село

поље, њиву, град и дом!

Кад наступе борбе дани

к' победи му води ход

Боже спаси, Боже храни,

српске земље, српски род!1

Из мрачнога сину гроба

српске славе нови сјај2

настало је ново доба

Нову срећу, Боже дај!

Отаџбину српску брани3

пет вековне борбе плод

Боже спаси, Боже брани4

моли ти се српски род! 

Некадашња химна Краљевине Србије

1 Српског краља, српски род!

2 Српске круне нови сјај,

3 Краљевину српску брани

4 Српског краља, Боже храни

                                           

Петар II Петровић Његош

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је један од највећих српских и црногорскиx пјесника, владар Црне Горе и владика.

Његошево најславније дјело „Горски вијенац“ у Бечу је оцијењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Према предањима његушки Петровићи воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори. Та предања демантују которски нотарски списи на основу којих се сазнаје да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић. Предање да су из Босне, сами о себи су знали Петровићи. Само име племена или краја не подразумева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувек живели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.

Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.

Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Светковић и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете. Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина. У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.

Стриц је, раније, за насљедника спремао Ђорђија Савова, Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волио војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горебуде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Владика Петар га је за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827. Желио је да и Рада пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, те енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.

Послије стричеве смрти, 1831, Његош се закалуђерио врло млад и примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори. Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања. Помоћу руске владе, Његош је установио и три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи. Након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената. Године 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза.Године 1833, путовао је у Санкт Петербург, гдје је завладичен.

Његош је био и вјерски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.

Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од  Метерниха.

Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.

Владика се у прољеће 1850. разболио од грудне болести којој је узалуд тражио изљечење у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелио је поћи до Котора ради лијечења, али није имао ни толико снаге. Љекар који је долазио из Котора је на пола пута примио вијести да је болесник већ преминуо. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према сусједима а нарочито са Боком которском. По жељи својој сахрањен је на  Ловћену.

На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унијета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из „Луче микрокозме“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“

Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера се учио само основној писмености. Послије му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене љепоте и подстицао га на писање. Он га је вјероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки рјечник, наклоност према архаизмима и новим ријечима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је 1830их година имао глас великог пјесника. Класичну грчку поезију читао је на руском а један дио „Илијаде“ је превео са руског на српски језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро искључиво у рјечнику. Уколико је више пјевао и продубљавао своју личност, утолико се све више ослобађао тог утицаја. Његово најбоље дјело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом подсећа на грчку трагедију; па ипак, дјело је у потпуности самостално и као непосредан производ народног духа и језика. Поред руског, Његош је познавао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце.

Његош је почео да пише још као дјечак. То су биле кратке и безначајне пјесме, сасвим у духу народне поезије, често испјеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних пјесама унио пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834, објавио је двије збирчице пјесама, гдје има и неколико пјесама у којима се већ назире генијални пјесник Луче микрокозме и Горског вијенца. Међу пјесмама у којима превладава дубок и смио мисаони лиризам нарочито се истичу: „Црногорац к свемогућем Богу“, „Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима“ и „Ода Сунцу“. Остале пјесме пјевају савремена црногорска јунаштва и испјеване су сасвим у духу народне пјесме. Његош је, у вријеме непрекидних бојева с Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их и сам стварао нове. Поред пјесама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спјева у истом духу и размјеру: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“. Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спјев у десет пјевања, у коме се славе црногорске побједе над Турцима иФранцузима. Његош је хтио посветити своју »Слободијаду« престолонасљеднику Александру, али то му није било дозвољено, пошто је руска цензура дала неповољан суд о владичином дјелу. Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим бојевима црногорским испјевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци Огледало српско. По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови сљедбеници. Али се он све више развијао, истина поступно, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје умјетничко изражавање и посљедњих седам година живота створио три своја главна дјела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни Шћепан Мали“.

Његова дјела превођена су на више језика, укључујући и јапански („Горски вијенац“, „Луча микрокозма“). „Горски вијенац“ на француски језик препјевала је Биљана Јаневска, у десетерцу.  

Књаз Данило је извршио аманет, и пренио стричеве остатке на Ловћен 1855. године. Невријеме и громови су растрошили капелицу али се књаз Никола послије ратних побједа сјетио да је 1879. године притврди и осигура громобранима.

Кад је Аустрија у Првом свјетском рату освојила Црну Гору, генерални гувернер фон Вебер наредио је да се Његошеве кости пренесу на Цетиње, што је и учињено 12. августа 1916. године. Ископавање су вршили војници и многе кости су, како наводи Владика Дожић, због непажње изгубљене. Један аустријски војник, Србин, нашао је 3 кошчице непокупљене, узео их, сачувао кроз рат и доставио Цетињу. 23. септембра 1925. године, краљ Александар Карађорђевић је извршио свечан пренос Његошевих костију у капелу и мраморни саркофаг, који је наредио да се изгради посебно за ту намјену. На мјесту старе капеле која је срушена 1974. године подигнут је маузолеј.                                                               

                                                                 

       

Његошев маузолеј на Ловћену

Његошеве ствари су пропадале и губиле се неповратно. Томе су доприносиле промјене власти, ратови, ширење Цетиња, а понајвише немар и несхватање њиховог значаја. Његош је, међутим, чувао сваки папирић и сваку ситницу. Нетрагом су нестали његова одјећа, оружје, пера, дивити и чибуци. Књиге с његовим примједбама на маргинама годинама су се вукле по цетињским школама и нестајале. Од свег намјештаја, од слика из његових соба, од личних ствари — преживјела је једна фотеља. Преживјело је више његових портрета, и то изван Црне Горе. Његов билијар је изгорео у хотелу на Дурмитору, кад су партизани 1942. године спалили Жабљак. Куле и оградни зидови Биљарде су порушени, а она преправљена. Бријест крај Биљарде је посјечен да би се направило мјесто споменику убијеног краља Александра Карађорђевића. Његошеве топове су одвукли аустријски окупатори у своје ливнице. Нестали су и његови рукописи, чак и најважнији: „Луча микрокозма“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Српска академија наука и уметности је новембра 2013. свечано обележила два века од рођења Његоша.