Краљевина Србија

Краљевина Србија обухвата историјски период од 1882. до 1918. године, док се у ширим оквирима под називом Нововековна српска држава сматра период од 1804. године


У овом периоду су се око власти надметале и смењивале две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић - Карађорђе, вођа Првог српског устанка и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредости. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине, 1882. године.


Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине и књажевом поркламацијом 7. марта 1882. године, док је укинута 1. децембра 1918. године када се ујединила са Државом Словенаца, Хрвата и Срба створивши Краљевину Срба, Хрвата и Словенa

Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њој живели.


Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Османског царства, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године


После убиства кнеза Михаила 1868. владало је намесништво до 1872. године, а 1869. године донет је Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију. Мали грб не постоји. Кнез Милан преузеће престо 1872. године. Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Османског царства (Српско-турски ратови (1876—1878)) и добијањем независности Србије 1878. године после Берлинског конгреса.



У Србији се уводе прве политичке странке 1881. године: Радикална, Либерална и Напредњачка!
Народна радикална странка прва је настала јануара 1881. Њени циљеви су народно благостање и слобода, независна држава и ослонац на Русију. Одлучно је против апсолутизма краља Милана. Вођа Радикала је Никола Пашић, а изборна база им је село.
Либерална странка се залаже за грађанске слободе и парламентаризам. Вођа Либерала је Јован Ристић, а подршку имају у крупној буржоазији и богатим сељацима.
Напредњачка странка подржава краља Милана а ослонац налази у богатијем слоју државних чиновника. Вођа странке је Милутин Гарашанин.






Кнежевина Србија је 6. марта 1882. године уздигнута на ранг краљевине. Први нововековни краљ Србије, краљ Милан, на спољашњем плану је водио аустрофилску политику која је у земљи изазивала незадовољство, поготово после окупације Босне и Херцеговине 1878. године. С друге стране, ослањање на Аустроугарску омогућило је да Србија буде боље заступљена на Берлинском конгресу, после разочаравајућег Санстефанског мира за који се залагала Русија






Период од 1893. године почиње и завршава се превратом. Краљ Александар проглашава се пунолетним и преузима власт државним ударом 1. априла 1893. године. Период његове власти обележен је на спољном плану извесним враћањем ка русофилској политици, али без неких значајних спољнополитичких догађаја. На унутрашњем плану краљ Александар тежи личном режиму, што посебно тешко пада круговима навиклим на политичке слободе Устава 1888. године. Падови влада су релативно чести, као и политичке погодбе, договори и интриге. Велики пад популарности у народу краљу доноси венчање са дворском дамом Драгом Машин, као и изгледи на брак без деце.


Краљ доноси 1901. године нови Устав (Априлски/Октроисани устав) који поред ублажавања личног режима не доноси суштински повратак демократији и парламентаризму. Ситуација у земљи даље се радикализује, а то обележавају велике демонстрације, јачање цензуре, али и превирања у војсци.


Ситуација ће кулминирати 29. маја 1903. године када ће у планираној официрској завери бити извршен атентат на краља и краљицу. Атентат ће изазвати велико запрепашћење у Европи. Читав догађај је познат као Мајски преврат.


На престо долази Петар I Карађорђевић, а бива враћен на снагу стари устав из 1888. године, уз измене које ће даље учврстити демократски парламентаризам у Србији



Државни удар 1903, који је довео на трон Карађорђевог унука, краља Петра I Карађорђевића, отворио је пут парламентарној демократији у Србији. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело "О слободи" Џона Стјуарта Мила на српски језик и дао својој земљи демократски устав, који је Србију увео у период парламентаризма и политичких слобода, а који је прекинут новим ослободилачким ратовима.


Период од 1903. до 1914. године обично се сматра златним периодом српског парламентаризма и уопште политичког, привредног и културног живота. Неспорна је извесна друштвена стабилност тог периода (мада не и политичка), као и значајан развој државе у различитим правцима (војска, одређене привредене гране).


Истиче се такође да је у политичком животу такође био присутан и утицај Црне руке, која ће тежити да спроводи сопствену политику преко државних органа. Тежња ове организације ка уједињењу Срба у једну државу допринеће атентату на Франца Фердинанда, а склоност ка уценама врха државне власти биће узрок анимозитета регента Александра I Карађорђевића и Драгутина Димитријевића Аписа, што ће кулминирати Солунским процесом.


илно родољубље подстакнуто успешним ратом од 1878. године и очајничким вапајем српског становништва из старе Србије (Македоније) и са Косова које је и даље трпело зулуме ага и бегова утицало је да велики број младића, интелектуалаца, официра и државних чиновника одушевљено учествује од 1903. године, у родољубивој и јуначкој акцији Српских четника у Македонији и на Косову и Метохији која је као просветна и ослободилачка, интензивно трајала од 1903. до 1912. Многи подстакнути жељом да ослободе српски историјски и културни простор, који се 500 година налазио под влашћу Османског царства, прелазе границу и као припадници српских чета ослобађају и штите српски народ од турског зулума и све израженије бугаризације коју од Берлинског конгреса спроводи Бугарска егзархијска црква и Македонско-Едренски комитет, односно ВМРО.



Царински рат (свињски рат) је трговински сукоб између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије. Наступио је 12. јануара 1906, после прекида преговора, који су вођени у Бечу, ради закључења трговинског уговора. Прекид преговора изазвала је изненадна објава уговора о царинском савезу између Србије и Бугарске, који је био доведен на снагу 21. јула 1905.


Између 1906. и 1909. годишња вредност извоза је премашила биланс у претходној години за око 29 милиона динара. Аустрогуарска која је пре избијања царинског рата покривала готово 88% свог укупног увоза, обављала је сада само још 30% српске спољне трговине, чиме је повлашћен положај уступила другим државама. Трговински уговор од 1910. није више могао вратити Србију у економску зависност, она се после Царинског рата нашла на широком простору, и нове везе показале су се чврсте.



Анексиона криза (1908-1909) је криза која је настала анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, извршене прогласом цара Франца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод послужила јој је Младотурска револуција и преврати у Цариграду.


Дана 4. октобра 1908. је Бугарска прогласила независност, а већ сљедећег дана, 5. октобра Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. У овај догађај су, посредно или непосредно, биле укључене Руска Империја, Османско царство,Француска, Велика Британија, Италија, Краљевина Србија, Књажевина Црна Гора и Немачко царство. Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине, Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто вријеме, и у споразуму са њом, Бугарска прогласила своју независност.


Био је то увод у судбоносне догађаје 1914. године.